Piše: Protojerej-stavrofor dr Velibor Džomić

U ovoj ras­pra­vi Bu­do Si­mo­no­vić se na­slo­nio i na ha­dži Ra­do­va­na Be­ći­ro­vi­ća Tre­bje­škog. Red je, kad je i nje­ga bez ika­kve po­tre­be uvu­kao u ovu pri­ču, da či­ta­o­ci­ma po­ka­žem ka­ko je Si­mo­no­vić na dje­lu pre­zu­vao, izu­vao i u „no­vo ru­ho” obla­čio Be­ći­ro­vi­će­vu po­e­zi­ju. I to sa­mo one sti­ho­ve u ko­ji­ma je ha­dži Ra­do­van kao hro­ni­čar zlo­či­na opi­sao ma­sov­ne ko­mu­ni­stič­ke zlo­či­ne u Cr­noj Go­ri.
Si­mo­no­vić u knji­zi „Od mli­na­ra do bar­da” na­vo­di da je ha­dži Ra­do­van „po­seb­no ocr­nio Mo­šu Pi­ja­de” (str. 40). Sa­mo što ni­je na­pi­sao da se Ra­do­van ob­ru­šio „na ne­du­žnog Mo­šu Pi­ja­de” i da ga je be­stid­no, čet­nič­ko-pro­pa­gan­di­stič­ki okle­ve­tao. Ko god je slo­vo na­pi­sao o ne­spor­nim i de­ce­ni­ja­ma pre­ćut­ki­va­nim zlo­či­ni­ma ko­mu­ni­sta nad srp­skim na­ro­dom, pa još ako je po­me­nuo ime­na ubi­ca i ime­na ubi­je­nih, taj se, u Si­mo­no­vi­će­voj per­cep­ci­ji, ni­je ba­vio spi­sa­telj­stvom ne­go „ocr­nji­va­njem”. Za­bo­ra­vio je Si­mo­no­vić da ni­ko ne mo­že čo­vje­ka da ocr­ni kao što on to mo­že sam se­bi da uči­ni. Da ne na­bra­jam pri­mje­re za­ključ­no sa ovom ras­pra­vom.
Po Si­mo­no­vi­ću i nje­go­vom tra­ga­nju za isti­nom, is­pa­da da je Ra­do­van Be­ći­ro­vić ocr­nio ili okle­ve­tao Mo­šu Pi­ja­de! Su­de­ći po Si­mo­no­vi­će­vim na­vo­di­ma, za­klju­ču­je se da je Be­ći­ro­vić sve znao šta se de­si­lo kra­jem 1941. i po­čet­kom 1942. go­di­ne u Cr­noj Go­ri osim pra­ve ulo­ge Mo­še Pi­ja­de za ko­ga je na­pi­sao; „do­đe đa­vo u vi­du čo­vje­ka, pred sva­či­jom ku­ćom za­le­le­ka. Na­pri­jed mu pe­te, ozad pr­sti, ne da Sr­bin da se Kr­stom kr­sti! To ne bio ni đa­vo ni vra­že, ne­go Mo­ša Pi­ja­de se ka­že”!
Da­lje, po­vo­dom kult­ne Ra­do­va­no­ve pje­sme o ko­mu­ni­stič­kim ja­ma­ma i zlo­či­ni­ma u Cr­noj Go­ri, Si­mo­no­vić na­vo­di da je „ta pje­sma, kad se po­sma­tra i ana­li­zi­ra iz sa­da­šnje per­spek­ti­ve, ustva­ri ima­la sve­op­štu po­ru­ku, bi­la Be­ći­ro­vi­ćev krik po­bu­ne pro­tiv svih zlo­či­na i bra­to­u­bi­lač­kog zla i lu­di­la ko­je je ta­da po­seb­no za­hva­ti­lo Cr­nu Go­ru, iako – i to tre­ba re­ći ra­di isti­ne – ni­gdje otvo­re­no i di­rekt­no ni­je pro­go­vo­rio pro­tiv ve­li­kih čet­nič­kih zlo­či­na i od­ma­zda ko­je su usli­je­di­le kao od­go­vor na zlo­či­ne ko­mu­ni­sta” (str. 41).
Ne sa­mo da je pr­vi dio ove Si­mo­no­vi­će­ve re­če­ni­ce u kon­tra­dik­tor­no­sti sa dru­gim, ne­go se na dje­lu vi­di ka­ko Si­mo­no­vić izu­va, pre­zu­va i „u no­vo ru­ho” odi­je­va kult­nu Be­ći­ro­vi­će­vu pje­smu i da­je joj zna­če­nje ko­je ni­kad ni­je ima­la, ni­ti ga ima da­nas ako je po­sma­tra­mo iz sa­da­šnje per­spek­ti­ve. Kao što Du­klja­ni tra­že „no­vo či­ta­nje Nje­go­ša” ta­ko nam i Si­mo­no­vić pred­la­že „no­vo či­ta­nje Be­ći­ro­vi­ća”.
Si­mo­no­vić ni­je uspio da se iz­bo­ri sa so­bom kad su u pi­ta­nju zlo­či­ni ko­mu­ni­sta ko­je bi, pri­ti­snut vre­me­nom u ko­me ži­vi­mo i isti­nom, sa­mo de­kla­ra­tiv­no, bez na­vo­đe­nja ime­na žr­ta­va, ime­na ubi­ca, opi­sa zlo­či­na, mje­sta zlo­či­na i osta­log da pod­ve­de pod „gre­ške”. Mo­žda čak i slu­čaj­ne. Ra­zu­mi­jem da Si­mo­no­vi­ću ni­je sve­to ono što je sve­to me­ni ili dru­gi­ma ko­ji ne di­je­le sa Si­mo­no­vi­ćem ate­i­stič­ko-bez­bo­žnič­ke po­gle­de na čo­vje­ka, svi­jet i ži­vot. Ali, Si­mo­no­vić je u toj knji­zi gru­bo zlo­u­po­tri­je­bio Ra­do­va­na Be­ći­ro­vi­ća, a sve sa ci­ljem da za­me­će tra­go­ve i „ome­ta is­tra­gu” ko­mu­ni­stič­kih zlo­či­na.
Si­mo­no­vić na­čel­no, i to sa­mo zbog ve­o­ma di­rekt­ne Be­ći­ro­vi­će­ve pje­sme, po­mi­nje „ko­mu­ni­stič­ke zlo­či­ne”, ali sa­mo čet­nič­ke zlo­či­ne, ko­ji uop­šte ne pred­sta­vlja­ju te­mu te Be­ći­ro­vi­će­ve pje­sme, kva­li­fi­ku­je kao „ve­li­ke čet­nič­ke zlo­či­ne” sa na­vo­dom da su na­sta­li kao od­ma­zda. Ana­log­no to­me, po Si­mo­no­vi­ću, is­pa­da da ko­mu­ni­stič­ki zlo­či­ni uop­šte ni­su ni ve­li­ki ni va­žni. Na­rav­no, ne­ma ob­ja­šnje­nja nji­ho­vih uzro­ka i po­sle­di­ca. Ime­na ko­mu­ni­stič­kih žr­ta­va i zlo­či­na­ca ne za­ni­ma­ju Si­mo­no­vi­ća. Ta­ko iz­gle­da ko­rekt­nost Bu­da Si­mo­no­vi­ća ka­da su zlo­či­ni ko­mu­ni­sta u pi­ta­nju! I sad se tu na­šao ne­ki pop Džo­mić da sa Mi­lo­mi­rom Ma­ri­ćem go­vo­ri o ko­mu­ni­stič­kim zlo­či­ni­ma u jed­noj od naj­gle­da­ni­jih te­le­ve­zij­skih emi­si­ja u re­gi­o­nu! E, ko se to­me mo­gao na­da­ti?
Si­mo­no­vić na­vo­di da sam po­ku­šao da ga pred­sta­vim „kao čo­vje­ka ko­ji, ba­ja­gi ne pri­zna­je ni­ka­kve dru­ge iz­vo­re sem svo­je”. Ne­ma po­tre­be, a ni raz­lo­ga da ga ja pred­sta­vljam kao ta­kvog, jer se on ta­ko de­ce­ni­ja­ma pred­sta­vlja. To ni­je slu­čaj sa­mo u ovoj ras­pra­vi, ne­go u sva­koj u ko­joj je uče­stvo­vao, a ko­ja se od­no­si­la na ko­mu­ni­ste i Dru­gi svjet­ski rat.
Ni­sam, za­i­sta, ni­gdje na­pi­sao da je Bu­do Si­mo­no­vić, ka­ko on po­gre­šno tvr­di, „ide­o­log” ko­mu­ni­sta. Ne, Si­mo­no­vić ni­ka­da ni­je bio ide­o­log ni­ko­me, pa ni ko­mu­ni­sti­ma. On je sa­mo bio po­kor­ni slu­ga Bro­zo­vog re­ži­ma i jav­ni bra­ni­telj re­ži­ma ko­ji je us­po­sta­vljen na brat­skom kr­vo­pro­li­ću. To je mje­ra Bu­da Si­mo­no­vi­ća. Bi­la i osta­la!
Pu­nih šest de­ce­ni­ja se go­vo­ri­lo o sva­kom zlo­či­nu osim o zlo­či­ni­ma ko­je su po­či­ni­li ko­mu­ni­sti. Si­mo­no­vić iz­gle­da ima am­bi­ci­ju da nas pa­ci­fi­ku­je, da nam ogra­ni­či slo­bo­du go­vo­ra i da nas ob­li­ku­je po svo­jim ide­o­lo­škim uvje­re­nji­ma. Po­na­ša se kao da još ni­je čuo da je umro Ti­to, pa od nas tra­ži da kad god po­me­ne­mo ne­ki zlo­čin ko­mu­ni­sta od­mah i po­me­ne­mo i sve zlo­či­ne ko­ji su se, če­sto i sa pre­u­ve­li­ča­va­njem, na­šli u udž­be­ni­ci­ma od osnov­ne ško­le do uni­ver­zi­te­ta.
Na ža­lost Bu­da Si­mo­no­vi­ća, isti­na o svim žr­tva­ma mo­ra da iza­đe na vi­dje­lo. I iz­la­zi, jer ne­vi­na krv vri i va­pi­je za isti­nom o ne­vi­nim žr­tva­ma ko­ja je de­ce­ni­ja­ma ne sa­mo sa­kri­va­na, ne­go i u kam za­tu­ca­na.

NA­STA­VI­ĆE SE